Mačevalački Sistem Damnjanović je savremeni srpski oblik mačevalacke veštine koji je konačno definisan tokom 2003. i 2004. godine. Ovaj sistem je definisao Dejan Damnjanović kao rezultat svog iskustva u zapadnoj i istočnoj tradiciji upotrebe mača, kao i istraživanja vojnih mačevalačkih sistema Kraljevine Srbije iz perioda pre 1918.
Postoje dva osnovna koncepcijska težišta Mačevalačkog Sistema Damnjanović. Prvi se odnosi na neophodnosti zasnivanja tehnike na njenoj praktičnoj borbenoj primenjivosti. Drugi se odnosi na pridavanju mačevalčkoj veštini konotacije duhovnog procesa i metoda za kultivisanje ličnosti.

Oružje koje se koristi u Mačevalačkom Sistemu Damnjanović je sablja koja je istovetna kao i u sportskom mačevanju. Međutim, način njene upotrebe je bitno različit. Tehnika savremene sportske sablje je pretežno zasnovana na italijanskoj i mađarskoj školi upotrebe ovog oružja. Italijanska škola, koja se pojavljuje tokom šezdesetih godina XIX veka, je zasnovana na zaseku koji se izvodi pokretom podlaktice, pri čemu se oružje nalazi u njenom produžetku, dok lakat predstavlja tačku oslonca pokreta. Mađarska škola je nešto novija – nastaje u prvoj četvrtini XX veka kao rezultat rada čuvenog učitelja mačevanja iz Budimpešte – Keresztessy-a. Ova škola, koja izvođenje tehnike zasniva na pokretu ručnog zgloba, kažiprsta i palca, brzo potiskuje italijansku zbog svoje brzine koja je osnovni uslov za postizanje poena u sportskom kontekstu. Jasno je da pokret sečenja koji se zasniva na korišćenju podlaktice ili zgloba nije dovoljan za eliminaciju ili nanošenje ozbiljne povrede protivniku u hipotetičnom realnom borbenom kontekstu. Ukoliko je tehničko polazište realna situacija sečenja, tehniku je neophodno zasnovati na pokretu iz ramena uz snažno korišćenje kukova u momentu susreta oružja i mete. Ovakva interpretacija tehnike sečenja je danas sacuvana samo u istočnim tradicijama upotrebe sablje (npr, japanske veštine mačevanja: Batodo, Iaido i, donekle, Kendo) – u savremenoj evropskoj sportskoj sablji ona, nažalost, u potpunosti izostaje. Druga deformacija tehnike sportske evropske sablje se odnosi na kretanje koje je isključivo pravolinijsko i rezultat je prilagođavanja kontekstu sportskog borilišta koje je usko i dugačko. Realna situacija (podatak koji se često sreće i u različitim vojnim priručnicima za borbu sabljom prsa o prsa sve do 1918.) nameće kretanje u svim pravcima, kao i po krugu. Još jedna bitna deformacija sportske sablje se odnosi na način držanja oružja. Hvat drške je nedovoljno čvrst za sečenje čvrste mete, kao i za uspešno blokiranje napada koji je izveden punom snagom. Didaktički element koji je prisutan kao bitan deo treninga Mačevalačkog Sistema Damnjanović je tehnika sečenja pravim oružjem posebnih meta izrađenih od snopova trske koji se potapaju u vodu. Ovakav deo treninga u savremenom sportskom mačevanju, kao i u većini postojećih škola istorijskog mačevanja, izostaje. Bavljenje mačevanjem bez uvežbavanja tehnike sečenja se može uporediti sa gađanjem, ali bez mete. Ova vrsta vežbe, sa druge strane, postoji u nekim japanskim oblicima mačevanja – Nakamura Rju Batodo, Tojama Rju Iai, itd.

Drugo koncepcijsko težište Mačevalačkog Sistema Damnjanović je insistiranje na mačevanju kao sinonimu za duhovni proces. Radi se o suštinskoj suprotnosti težnji ka relativnim i često ometajućim kategorijama pobede i poraza u takmičarskom, sportskom kontekstu. Mačevalačka tehnika u Mačevalačkom Sistemu Damnjanović, suprotno tome, predstavlja sredstvo za kultivisanje ličnosti i postizanje određenog kvalitetnijeg unutrašnjeg stanja. Metod za ovaj pomak je redovan proces rada – uvežbavanja tehnike prilikom koga se pažnja usmerava na određeni sadržaj (tehnika). Upravo ova repetitivnost usmeravanja pažnje predstavlja sinonim za meditativni proces ciji je finalitet kvalitativni pomak ličnosti. Upravo se u ovom detalju očitava koncepcijska razlika izmedu ovog sistema i sporta. Mačevalački Sistem Damnjanović nije sport i to ne treba da postane.

U Mačevalačkom Sistemu Damnjanović postoji kategorija učenika (svi koji vežbaju, a još uvek nemaju zvanje) i učitelja veštine. Zvanje učitelja se stiče uspešnim polaganjem ispita na koji se može izaći nakon tri godine redovnog vežbanja. Ispit se sastoji iz fizičkog, tehničkog i teorijskog dela. Isključivo učitelj veštine ima pravo podučavanja Mačevalačkog Sistema Damnjanović, kao i dodeljivanja zvanja.
Mačevalački Sistem Damnjanović je, što se tiče organizacije, ustrojen tradicionalno i, u velikoj meri, centralizovano. Osnovna organizaciona struktura je bratstvo, koje predstavlja ekvivalent klubu (sport) ili dođou (japanski borilački sistemi). Predvodi ga učitelj veštine, po kome ono i nosi ime. Veštinu organizaciono predvodi centralno bratstvo (prvo koje je osnovano), koje prima nova bratstva u Mačevalački Sistem Damnjanović. Određena grupa koja se izdaje da podučava Mačevalački Sistem Damnjanović, ukoliko nije priznata od centralnog bratstva od koga, primanjem u veštinu, dobija dokument o tome, ne može biti član sistema. Na čelu celokupnog sistema se nalazi učitelj centralnog bratstva (ekvivalent funkciji predsednika međunarodne asocijacije, u sportu) koji predstavlja najviši autoritet Mačevalačkog Sistema Damnjanović.